недеља, 05. фебруар 2012.

ЛОПТА (НИ)ЈЕ БОЖИЈА ВОЉА

Истраживање - да ли спорт и православље иду заједно? Црквени оци немају јединствени став по овом питању аи критике верника се разликују. Спортски живот има пуно блиског са аскетизмом.

УЧИМО ОД СПОРТИСТА!

Да се од спортиста, као људи који могу боље да осете снагу Божје речи, може много научити став је владике захумско-херцеговачког Григорија. Овај архијереј посебно је привржен спорту, аи сам је редован на фудбалским и кошаркашким теренима.

- Спорт је у својој основи вежба, аскеза тела и, наравно, духа. Лоше је притом што се он често развија у правцу савременог гладијаторства. Спортисти су људи који, ако имају отворене очи, брже и јасније сагледавају драгоценост Божје помоћи и милости. Ти људи одишу хришћанским здрављем, радошћу и нормалношћу, и не стиде се да покажу шта су, ко су и како верују. У томе је њихова велика предност - сматра епископ Григорије

Испод мајице "Серђо Такин", у којој је Новак Ђоковић тријумфовао на Отвореном првенству Аустралије, милионски аудиторијум са свих континената који је пратио његов пут до пехара могао је да уочи скромни, православни дрвени крстић, који је на обичном канапу носио око врата. У преломном мечу на терену "Род Лејвер" у Мелбурну гледаоци, барем они који разумеју српски, читали су са његових усана и узвик "Боже, помози ми"! Велику победу прославио је уз осмех олакшања, неколико пута се прекрстивши.

Ови детаљи са финалног меча у Мелбурну показују веру нашег најбољег тенисера. Ноле готово да не пропушта прилику да и јавно захвали Господу на победама које постиже. За љубав према народу и цркви СПЦ га је прошле године одликовала највишим признањем - Орденом светог Саве. Први рекет света само је један у дугом низу спортиста који се јавно декларишу као верници СПЦ и радо говоре о свом односу према Богу. У својој православној вери, како објашњавају, проналазе снагу за успехе.

Однос православне вере и спорта, међутим, једно је од питања на које црквени оци дају различите одговоре. И док СПЦ званично подржава спортисте, сматрајући да је спорт важан како за појединца, тако и за паству у целини, постоје и друга мишљења о овом питању.

На неким православним интернет форумима могу се наћи верници, али и људи у мантијама, који сматрају да спорт и истинска вера не иду заједно. Критике не штеде на рачун свештеника и монаха који јавно трче за лоптом или се појављују на утакмицама. Једини прихватљив спорт достојан истинског верника, по њиховом виђењу, јесте пост, молитва и духовно уздизање.

Такмичење није у природи православља, а тријумф над противником не доноси благодат, као што је то победа над самим собом - њихов је главни аргумент. - Православље, које нас учи покоравању, понизности и опросту греха туђих, не уклапа се у победнички менталитет спорта.

Овакви ставови о спорту долазе углавном од група свештеника, монаха и верника који православно учење круто и уско тумаче. Истини за вољу, истим очима они гледају и на музику, технологију, нове трендове ...

Насупрот њима стоје теолози, међу којима је и велики број црквених архијереја, који су веома привржени спорту. У њему они виде борбу човека са самим собом, која има пуно заједничког са аскетизмом. Снага потребна за спортски окршај, често се идентификује са снагом којом је Давид победио Голијата.

Пред утакмицу човек се припрема знајући да постоји и други наспрам њега, постоји партнер и "супарник", али не и противник - осврће се на ово питање владика Атанасије (Јевтић) у својој књизи "Христос - алфа и омега". - Он је његов саборац и вредан је поштовања. Ако су у питању прави спортисти, мора да постоји поштовање другог човека или тима. Иако наизглед слабији, и он може да победи. Тако је мали чобанин Давид тријумфовао над џиновским Голијатом.

Да спортски живот има пуно тога блиског са аскетизмом, сматра и професор Богословског факултета Димитрије Калезић. Свој став он поткрепљује чињеницом да се и спортисти врло често понашају монашки - лишавају се бројних задовољстава, непрекидно воде борбу са самим собом, померају сопствене границе ...

Спортиста тежи ка вишем. Иако можда и не зна учење своје религије, његов је поглед усмерен ка напред, сутрашњем дану, следећем кораку - објашњава професор Калезић. - Иако постоји опасност од гордости, спортиста чија је снага утемељена у вери ретко ће јој се предати.

среда, 01. фебруар 2012.

ПРАВОСЛАВНИ КРСТ НА ВРХУ МОНТ ЕВЕРЕСТ


"У децембру 2011. Године прославио сам 60. рођендан. Желим да још једном покушам да се попнем на овај врх и поставим мали православни крст", изјавио је Коњухов, који је и свештеник Руске православне цркве.

У мају 1982. године совјетска екипа успела је да се попне на Монт Еверест. У мају 1992. године овај врх је освојила и руска екипа у којој је био Коњухов.

Коњухов је познат по томе што је до сада шест пута опловио Земљину куглу, 14 пута прешао Атлантик, од тога једном на весла, обишао једрилицом Јужни Пол, а на Северни пол излазио је на скијама и псећој запрези.

До сада је имао више од 40 јединствених путовања, а своју визију света изражава сликама и књигама. Једини је човек који је освојио пет екстремних полова планете - Северни и Јужни пол, Арктички Пол, Монт Еверест и Рт Хорн. Са њим на командном месту, ни таласи нису препрека.

У част 60. рођендана Коњуха отворена је изложба графичких радова у Морском државном универзитету у Владивостоку.

Коњухов је 23. маја 2010. године рукоположен у чин ђакона.

Коњухов је у једном интервјуу рекао да на путовања носи Библију и да упражњава молитве, најчешће "Оче наш", Исусову молитву, молитву Николају Чудотворцу.

"Сваком човеку тешко је живети без вере, а путнику поготову, без ње се не може. Вера у Господа нашег Исуса Христа је основа свеукупног живота. Свуда где сам живео и почињао своје значајне експедиције, остављао сам капелице. То је моја захвалност Господу Богу за оно што ми допушта да чиним на земљи. Постоји таква и овде, у Москви, у двориштру моје радионице - подигнута у част светитеља Николаја Угодника 2004. године. Сматрам да паре које сам зарадио за време путовања не треба да трошим на себе - и зато градим храмове ", каже отац Фјодор.

понедељак, 23. јануар 2012.

Атлетски клуб "ПЛЕМЕНИТО СРЦЕ"

Атлетски клуб “Племенито срце” је клуб најбољих маратонаца света СРПСКОГ РОДА, који својим подвизима трчањем, хуманитарним радом и искреном вером помажу племенитој борби за очување правих вредности у друштву! Својим личним примером и уз помоћ људи великог и племенитог срца, својим ногама обилазе и помажу децу без родитељског старања, социјалним случајевима, болеснима, старима И својим могућностима обнављају и помажу храмовима Превославних цркава широм Србије. Носиоци су најзначајнијих одликовања, Благослова за хуманост и светских спортских рекорда и подвига! Увек спремни за нове подвиге и акције у било ком делу света, било ком социјалном и верском окружењу, за помоћ свим људима племенитих надања, будите и ви уз нас ПЛЕМЕНИТО СРЦЕ……

АК "ПЛЕМЕНИТО СРЦЕ" је симбол велике борбе против свих врста порока савременог друштва, као што су: наркоманија, насиље, неморал, секте, злостављање и злоупотреба деце и сл.

Наши чланови су обични људи који имају ПЛЕМЕНИТО СРЦЕ и који својим радом дају све од себе за здравље, срећу и спортски развој сваког нашег детета и грађанина. Наша земља је позната по својим великанима у разним спортовима, а ми чланови "ПЛЕМЕНИТОГ СРЦА", који смо спортски, духовно и морално јаки, желимо и успевамо да победимо разноврсне противнике негативног порока. Стварајући од младог нараштаја здраве људе, стварамо јаку спортску нацију, добијамо много као земља, у свим погледима моралног, физичког и духовног постојања. Наша снага је елан у младости клуба и у њему је постављена здрава опредељеност у спортском постојању и делујемо у свим условима.

Исконска и узвишена борба у стварању здравијег друштва је почела, а победиће само они са ПЛЕМЕНИТИМ СРЦЕМ. Придружите нам се у тој борби, постаните и Ви члан КЛУБА "ПЛЕМЕНИТО СРЦЕ". Слава нашег клуба је 27 јануара, дан СВЕТОГ САВЕ.

Извор: http://www.plemenitosrce.com/

уторак, 10. јануар 2012.

Успешна сезона атлетичара Динама

ПАНЧЕВО, 18. децембар 2011. (ТВ Панчево) - Атлетски клуб"Динамо" после још једне веома успешне сезоне, пре месецдана почео је базични део припрема. Ових дана раде наградском стадиону у Панчеву, а већ следеће недеље путујуна припреме, које ће обавити на Власинском језеру.СхареТхис

У протеклој сезони атлетичари Динама освојили су преко 30медаља на великим такмичењима, као што су дражавне ибалканска првенства, атлетски митинзи у земљи ииностранству, и то у свим старосним категоријама. Великиброј такмичара побољшао је своје резултате у овој сезони,док се исто од њих очекује иу наредној. Од најстаријих,Марине Мунћан и Богдане Мимић очекује да избореолимпијксе норме.
- Постигли смо неколико изванредних резултата. Седамнаших атлетичара је наступило за репрезентацију ипредстављали су Србију на разним међународнимтакмичењима. Отприлике имамо 25 медаља са државнихпрвенстава и то су углавном све златне медаље, почев одмлађих пионира па до сениора. Не можемо да будемонезадовољни. Наш клуб је на крају од 150 клубова је по бројуосвојених медаља на државним првенствима шести, ауукупном броју бодова смо десети у Србији. Када имамо увиду да ми као клуб немамо борилишта као што су бацалиштаи скакалишта овај успех је стварно огроман, рекао је тренерАК "Динамо" Љупчо Цветкоски.


Извор:Uspešna sezona atletičara Dinama

петак, 30. децембар 2011.

НОВОСАДСКИ ПОЛУМАРАТОН 2010


Новосадски полумаратон

Драги читаоци, не каже се за џабе да је атлетика краљица спортова. Данас се међу омладином реч „краљ - краљица“ употребљава да опишемо како је неко успешан, одличан у нечему. Можете мислити како се осећа човек када претрчи деоницу од 21 км, једноставно речено као краљ.

Атлетиком се бавим непуних осам година. Трчао сам разне дисциплине, угавом су то биле трке на дужим дистанцама. Протекле зиме дошла ми је помисао да узмем учешће у полумаратону, и тиме постанем атлетичар који ће имати епитет „краљ“. Сматрао сам да ова деоница неће представљати проблем за једног искусног атлетичара попут мене, мада никада не треба бити оптимиста и опробати се у оваквој трци без припреме.

По саветима претходних маратонаца и полумаратонаца добијам велику жељу за једним оваквим подвигом. Напорно сам тренирао у зимском периоду, чак повремено и по два пута дневно. Тренинг за полумаратон нимало није једноставан и захтева велики фокус и велику пожртвованост. Атлетичар који се припрема за полумаратон мора подједнако да ради и на општој као и на брзинској издржљивости. Такође и исхрана је један од битних фактора који утичу на ефикасност тренинга.

Сматрајући себе припремљеним за полумаратон, одлучио сам да се такмичим у првом полумаратону који се одржава у години у месецу марту, био је то Новосадски полумаратон.

Заједно са својим родитељима, који су ми дали највећу подршку на трци, одлазимо рано ујутру у Нови сад, 27.марта на градском тргу где ће се одржати старт ове величанствене трке.

Одлично загрејан и психички спреман за предстојећу трку, продирем у велику масу атлетичара, међу којима су били наши најбољи маратоци на просторима Србије попут Здравка Мишовића, Горана Миличића, браће Марка и Милоша Миловановића. Чекам одбројавање за старт и почтак трке.

Трка је почела. Током трке гледао сам да трчим у једном ритму јер је то кључ како да се успешно истрчи овако дугачка трка. Пратио сам групу атлетичара који су трчали таквим ритмом који ми је одговарао и готово до краја трке сам их пратио. Стаза је углавном била равна што ми је одговарало. Моји суграђани и пријатељи из клуба, браћа Миловановић(горе поменути) завршили су успешно ову трку. Милош је заузео друго, а Марко четврто место од укупно 800 такмичара. Ја сам кроз циљ прошао око десетак минута након што су Марко и Милош прошли. Заузео сам укупно 11. место а у категорији јуниора заузео сам 2. место са временом 1:21:00 ч.

Након успешно завршене трке, окрепио сам се пасуљем који смо као награду добили од организатора манифестације. Веома сам задовољан како сам истрчао трку и надам се да ћу се још надметати у овој дисциплини и бити још бољи него што сам био у Новом саду.

Филип Влајић


ПЛАНИНАРСКО – ЕКОЛОШКИ КЛУБ “СОКО“



ПЛАНИНАРСКО – ЕКОЛОШКИ КЛУБ СОКО

Група дугогодишњих планинара и заљубљеника у природу 13. јануара 2005. године основала је, у Панчеву, Планинарско – еколошки клуб “Соко“.

Током шест године постојања, преко 2000 планинара прошло је кроз више од 170 планинарских и пешачких акција широм Србије и Црне Горе.

Поред многобројних једнодневних и дводневних акција и успона на Вршачке планине, планине ваљевског венца, Фрушку гору, Хомољске планине, Ртањ, … организовани су и одласци у масиве Дурмитора, Комова, Бјеласице, проласци кроз кањоне Мртвице, Милешевке… Преко 20 пута се сплаварило “Сузом Европе“ – реком Таром, а приређено је више од 150 предавања, изложби фотографија и пројекција о природи и планинама наше земље по школама и у граду, а све са жељом да укажемо на значај повратка и очувања природе. Неке од акција су постале традиционалне – река Градац, Маљен, Дурмитор, кањон Мртвице…

Почетком 2006-те године покренут је рад са планинарским подмлатком и покренута је секција “Соколићи“. Бројни кампови (названи Соко – еко камп), излети и предавања по школама, урађени у сарадњи са Општином Панчево и другим пријатељима Клуба, сведоче о нашој бризи за оне који треба да једног дана буду перјаници свих активности у вези са природом у нашем граду.

Јуна 2005. чланови Клуба покренули су акцију “Ходајући Србијом и Црном Гором“ и том приликом препешачили пут од 750 километара, како би од Панчева стигли до манастира Острог. Акција је са успехом наствљена и 2006. али су планинари ишли од манастира Рача до манастира Острог. О овом подухвату снимљен је документарни филм, који је премијерно приказан пред више од 500 посетилаца у Панчеву, децембра 2006. године, а такође и више пута на програму РТС-а током лета 2007. године, и на телевизијама Студио Б и Кошава током 2008. године..

У октобру 2006. формирана је секција за маркирање која је обележила стазу од манастира Жупа до манастира Острог у дужини од 17 километара. Такође, током 2007. године, обележена је у сарадњи са општином Панчево и Туристичком организацијом Панчева, пешачка стаза „Манастир Војловица – Омољичка ада„ чиме смо започели рад на представљању природних потенцијала у околини нашег града.

Организовали смо бројне еколошке акције у Панчеву и околини: чишћење обала Тамиша на ушћу у Дунав (код кула), садња дрвећа у основним школама и граду, озелењавање и уређење школских дворишта…

Током 2008. и 2010. године, реализовали смо, под покровитељством града Панчева, пројекат „Упознај своју природу„. Том приликом више од 200 ученика средњих школа имали су прилике да се упознају са природним потенцијалима у окружењу Града (Поњавица, Делиблатска пешчара, Бела Стена, река Тамиш, Омољичка ада).

У 2010. години, а поводом пет година постојања Клуба, штампали смо први број часописа „Соха небеска„. Од тог дана, наша „Соха„ излази једном годишње (други број изашао јануара 2011. године).

И у наредном периоду трудићемо се да наставимо са започетим активностима на омасовљавању и популарисању планинарства и повратка природи, као и побољшању еколошке ситуације у нашем граду.

Уколико имате жељу да више времена проводите у природи, да кроз дружење упознате лепоте Србије, доживите нова искуства, упознајете своју природу, јавите нам се. Отворени смо за идеје и акције које ће променити еколошку слику Панчева и свест људи о вези човека и природе.

Видимо се на некој од планина и запамти: Само опуштено и без тензија, јер како рече један “човек“:

Планине су за врлине!

Извор: http://soko.rs/o_nama