недеља, 5. фебруар 2012.

ЛОПТА (НИ)ЈЕ БОЖИЈА ВОЉА

Истраживање - да ли спорт и православље иду заједно? Црквени оци немају јединствени став по овом питању аи критике верника се разликују. Спортски живот има пуно блиског са аскетизмом.

УЧИМО ОД СПОРТИСТА!

Да се од спортиста, као људи који могу боље да осете снагу Божје речи, може много научити став је владике захумско-херцеговачког Григорија. Овај архијереј посебно је привржен спорту, аи сам је редован на фудбалским и кошаркашким теренима.

- Спорт је у својој основи вежба, аскеза тела и, наравно, духа. Лоше је притом што се он често развија у правцу савременог гладијаторства. Спортисти су људи који, ако имају отворене очи, брже и јасније сагледавају драгоценост Божје помоћи и милости. Ти људи одишу хришћанским здрављем, радошћу и нормалношћу, и не стиде се да покажу шта су, ко су и како верују. У томе је њихова велика предност - сматра епископ Григорије

Испод мајице "Серђо Такин", у којој је Новак Ђоковић тријумфовао на Отвореном првенству Аустралије, милионски аудиторијум са свих континената који је пратио његов пут до пехара могао је да уочи скромни, православни дрвени крстић, који је на обичном канапу носио око врата. У преломном мечу на терену "Род Лејвер" у Мелбурну гледаоци, барем они који разумеју српски, читали су са његових усана и узвик "Боже, помози ми"! Велику победу прославио је уз осмех олакшања, неколико пута се прекрстивши.

Ови детаљи са финалног меча у Мелбурну показују веру нашег најбољег тенисера. Ноле готово да не пропушта прилику да и јавно захвали Господу на победама које постиже. За љубав према народу и цркви СПЦ га је прошле године одликовала највишим признањем - Орденом светог Саве. Први рекет света само је један у дугом низу спортиста који се јавно декларишу као верници СПЦ и радо говоре о свом односу према Богу. У својој православној вери, како објашњавају, проналазе снагу за успехе.

Однос православне вере и спорта, међутим, једно је од питања на које црквени оци дају различите одговоре. И док СПЦ званично подржава спортисте, сматрајући да је спорт важан како за појединца, тако и за паству у целини, постоје и друга мишљења о овом питању.

На неким православним интернет форумима могу се наћи верници, али и људи у мантијама, који сматрају да спорт и истинска вера не иду заједно. Критике не штеде на рачун свештеника и монаха који јавно трче за лоптом или се појављују на утакмицама. Једини прихватљив спорт достојан истинског верника, по њиховом виђењу, јесте пост, молитва и духовно уздизање.

Такмичење није у природи православља, а тријумф над противником не доноси благодат, као што је то победа над самим собом - њихов је главни аргумент. - Православље, које нас учи покоравању, понизности и опросту греха туђих, не уклапа се у победнички менталитет спорта.

Овакви ставови о спорту долазе углавном од група свештеника, монаха и верника који православно учење круто и уско тумаче. Истини за вољу, истим очима они гледају и на музику, технологију, нове трендове ...

Насупрот њима стоје теолози, међу којима је и велики број црквених архијереја, који су веома привржени спорту. У њему они виде борбу човека са самим собом, која има пуно заједничког са аскетизмом. Снага потребна за спортски окршај, често се идентификује са снагом којом је Давид победио Голијата.

Пред утакмицу човек се припрема знајући да постоји и други наспрам њега, постоји партнер и "супарник", али не и противник - осврће се на ово питање владика Атанасије (Јевтић) у својој књизи "Христос - алфа и омега". - Он је његов саборац и вредан је поштовања. Ако су у питању прави спортисти, мора да постоји поштовање другог човека или тима. Иако наизглед слабији, и он може да победи. Тако је мали чобанин Давид тријумфовао над џиновским Голијатом.

Да спортски живот има пуно тога блиског са аскетизмом, сматра и професор Богословског факултета Димитрије Калезић. Свој став он поткрепљује чињеницом да се и спортисти врло често понашају монашки - лишавају се бројних задовољстава, непрекидно воде борбу са самим собом, померају сопствене границе ...

Спортиста тежи ка вишем. Иако можда и не зна учење своје религије, његов је поглед усмерен ка напред, сутрашњем дану, следећем кораку - објашњава професор Калезић. - Иако постоји опасност од гордости, спортиста чија је снага утемељена у вери ретко ће јој се предати.

Нема коментара:

Постави коментар